За услове објављивања, молимо контактирајте: СВЕТА ГОРА, Чикаго • Тел: 773-588-2200 Фaкс: 773-588-5300

Достојанствена
српска сахрана

У складу са нашим вековним обичајима била је и остала део наше свакодневице које смо се држали и у времену ропства под Турцима. Успели смо да сачувамо свој идентитет и кроз два светска рата. Наша православна вера нам је помогла да останемо оно што јесмо, и под безбожницком комунистичком владавином у Отаџбини и упркос силним патњама које нам је донела последња декада овог века.
Са "Светом Гором" Срби Чикага су коначно добили свој освештени погребни завод, по угледу на ранија и боља времена у Отаџбини.

Молитва за покојне

Помени, Господе, оце и браћу нашу уснуле у нади на васкрсење у живот вечни, и све упокојене у побожности и вери, и опрости им свако сагрешење, хотимично и нехотимично, што сагрешише речју, или делом, или мишљу. И усели их у места светла, у места свежине, у места одмора, одакле одбеже свака мука, жалост и уздисање, где гледање лица Твога весели све од века свете Твоје. Даруј им царство Твоје и учешће у неисказаним и вечним Твојим добрима, и наслађивање у Твом бесконачном и блаженом животу. Јер си Ти живот, и васкрсење и покој уснулих слугу Твојих, Христе, Боже наш, и Теби славу узносимо са беспочетним Твојим Оцем и Пресветим, и Благим, и животворним Твојим Духом, сада и увек и увекове векова. Амин.

Како се правилно крстити?

Када се ми хришћани обраћамо Господу Богу, чврсто ставимо прва три прста десне руке: палац, кажипрст и средњи, тако да су сва три равна, а мали и домали прст привучемо уз длан. Кад смо тако сатавили прсте, дижемо десну руку и са три прста додирнемо средину чела, посвећујемо Богу свој ум и говоримо: "У ИМЕ ОЦА", потом спустимо руку у висину појаса, посвећујући Богу своје срце и говоримо: "И СИНА", затим додирујемо прво десно па лево раме са предње стране, посвећујући Богу своју снагу и говоримо: "И СВЕТОГА ДУХА ". Потом скрстимо руке и говоримо: "АМИН", што значи: нека тако буде.


Претрага читуља

  

Претрага помена

  


Петар А. Милетић (1927 - 2017)

                              Петар Антоније Милетић
                                        1927-2017

Петар Антоније Милетић, син уснулог Господина Антонија и Ангелине Милетић, 21. децембра 2017. године из Мount Airy, у Мериланду, у 90.  години старости преселио се у вечни живот. 

Петар је рођен 26. јула 1927. године на породичном имању, у месту Доње Лесковице, близу Ваљева у Србији. Све до смрти био је једно од шесторо деце и последњи преживели близанац. Његова драга преминула браћа су Сава, Станоје и Василије, заједно са вољеним сестрама, Љубинком и Славком. Он је једини члан породице који је емигрирао у Сједињене Америчке Државе. Петар је био човек укорењен у скромности. Веровао је да су смерност и преданост породици као и његова Српска православна вера камен темељац срећног живота. Петар је волео своју породицу и био одан муж, отац, брат, ујак и дека. Последњих година, још од смрти вољене супруге Борјанке 2012. године, Петар је свој живот у Сједињеним Америчким Државама делио са његово двоје деце и сестрићем у његовој родној Србији.

Као младић, Петар је био изложен догађајима који су помогли његовом српском патриотизму што је оставило ефекта на њега као човека који ће постати. Он је сведочио у првом плану ужасима рата када су гледао тела својих земљака како пливају низ реку Саву током Другог светског рата. Такође, изгубио је свог најстаријег брата Саву у крематоријуму у немачком логору Дахау. 

Као 14-годишњак Петар је побегао од куће са намером да се придружи четничком покрету и бори против нацистичке окупације Југославије. По доласку у рођакову кућу више од 90 километара удаљену, његов отац Антоније је на позив рођака стигао наредног дана да убеди младог Петра да преиспита своју одлуку. 

Петар је био први и за многе Србин патриота који је волео Америку. Као и многи други, Петрова прича како је дошао у Сједињене Америчке Државе је веома интересантна. Док је још живео у послератној Југославији, Петар је радио као пословођа дућана у Београду. Годину дана пре прославе крсне Славе, Светог Николе по православном календару, комунистички сепаратисти су наредили Петру да потпише обећање да неће продавати вино локалним становницима који славе Славу. Упркос обећању, Петар је продавао вино мештанима, одлучивши да прати своју савест и снажна вјерска убеђења уместо да се претвара у комунистичку догму. Након те епизоде, Петар је јавно понижен и сматрао се \"претњом социјализму\" од стране локалних комунистичких власти.  1952. године, страхујући од своје личне сигурности, Петар је био присиљен да напусти Србију пузећи ноћу преко границе у Аустрију. Неколико година је живео у послератној окупираној (западној) Немачкој, где је Петар радио као возач конвојског камиона и похађао електротехнички занат. Током 1956. године Петар је ушао у амерички војни транспортни брод Лангфит у Бремерхавену у Немачкој и отпутовао у Њујорк, где је добио азил у Сједињеним Државама у оквиру програма за пресељење избеглица који је усвојио Амерички Конгрес.

У Сједињеним Америчким Државама, Петар је у почетку живео са једним од спонзора избеглица у војној школи, близу градског језера Женева у Висконсину. Najзад је од свог спонзора затражити дозволу да се пресели у околину Чикага како би му омогућило да зарађује више новца којим би помогао породицу у Србију. Петра је привукло шире подручје Чикага због јаке српске заједнице која је била тамо присутна. Придружио се патриотским организацијама, као што је Савет за Народну Одбрану у Америци и Српска Братска Помоћ, а био је и активан је у Српском православном манастиру Свети Сава у Либертивилу, држава Илиноис, где се касније и венчао. 

Петар је радио на разним пословима у центру Чикага, стално штедећи новац да пошаље својима у Србији. Од стране осигуравајуће компаније Prudential Петар је ангажован априла месеца 1957. године, а касније и у Brunswick корпорацији, као чистач прозора. Напорним радом Петар је стекао могућност да за готовину купи свој први аутомобил, Chevy Bel Air из 1957. године. Петар је касније рекао да је његов рад за Prudential био најбољи посао који је икада имао, а често је био наклоњен слогану који се видљиво приказивао у предворју Prudentiala:„Будућност припада онима који се припремају за то\". Петар је тај слоган користио као мотивацију за начин на који је водио живот и храбрио друге да то исто учине. Чим се за то указала прилика Петар је одушевљено одлучио да постане држављанин Сједињених Америчких Држава, поносно полагајући заклетву о држављанству 1961. године, пет година након што је први пут стигао у Америку.

У Чикагу је Петар упознао Борјанку Цветковић 1962. године. Убрзо након што је упознао, шалио се како ће се његов ауто чудесно сам возити до њене резиденцију како би он могао бити с њом! Док су се забављали, Петар је радио како би омогућио Борјанки да из Југославије доведе мајку и млађе сестре у Сједињене Америчке Државе, како би се поново зближили са својим оцем који је сам пребегао у Америку после Другог светског рата. Петар и Борјанка су се венчали 24. новембра 1963. године, два дана након атентата на председника Кенедија. У знак поштовања према убијеном председнику, одлучили су да се на њиховом венчању не пушта никаква музика.Убрзо након што су купили свој први дом у Најлсу у околини Чикага, брачни пар је био дочекао рођење кћерке Радмиле у марту 1965. године и њиховог сина, Драгољуба-Дражу или Дина наредне године. Петар је био поносан на своју нову породицу и захвалан прилици да доживи “aмерички сан”. Као гест вечне захвалности својој новој нацији и као поклон његовом српском наслеђу, Петар би са поносом истакао америчку и српску заставу на свакој кући у којој су живели.

Са двоје деце Петар и Борјанка су наставили да живе у Најлсу до децембра 1971. године када су се преселили у Северни Мајами, и настанили се у мирном суседству Норланда, трудећи се да прошире своју породицу. Петар и Борјанка су одабрали јужну Флориду као нови дом породице након што су тамо провели медени месец и породични одмор на обронцима Холивудске плаже. Одмах по доласку, Петар је настојао успоставити везе са локалном српском заједницом у већем делу Мајамија и почео радити на изградњи нове српске православне цркве како би приближио српску децу српској култури и обичајима. Нажалост, Петрови напори нису наишли на исти ентузијазам код осталих у локалној српској заједници, па је Петар одустао да стално вози своју породицу из Мајамија у Санкт Петербург да би тамо узимали учешћа у служби православној цркви локалног манастира.

Чак и након пресељења на јужну Флориду, Петар је наставио да подржава српску заједницу на већем подручју Чикага с великодушним донацијама за изградњу манастира Нова Грачаница на Трећем језеру, Илиној,  током 1980-их година; наставио је пружати подршку цркви током целог свог живота.

Петру је у 2014. години био уручен урамљена и потписана грамата Његовог Преосвештенства Епископа Лонгина као похвала за Петрову љубав према српском народу и Српској православној цркви и за подршку манастиру Нова Грачаница. Такође, те исте године, Петар је имао част да добије урамљену грамату Већа за Српску Народну Одбрану Србије у Америци за дуги низ година подршке и доприноса мисији СНО.Од 1971. године до пензионисања 2010. године, Петар је радио у широј области Мајамија првенствено у хотелском градитељству, као главни инжењер, стекавши признање од својих многих послодаваца током година и поштовање међу својим колегама истрајном радном етиком, искреношћу и праведношћу. 
Петрово највеће достигнуће у свом изванредном животу било је његово двоје деце и његова преданост породици. Током дванаестогодишњег периода, Петар је радио два посла, 16 сати дневно, седам дана у недељи не роптећи, већ трудећи се да обезбеди своју породицу и исплати два пута исплати кредит зарад образовања своје деце. У касним годинама је тврдио да мора поновити исти подвиг, радо би то учинио.

Са падом Берлинског зида, новембра 1989. године и каснијим отварањем путовања у Источну Европу у иностранство, Петар је одлучио да се следеће лето посети своју родну земљу. На 63. рођендан, тачније 26. јула 1990. године, Петар се тријумфално вратио на породичну фарму у Доње Лесковице да би се поново зближио са својим болесним оцем, (Петрова мајка Ангелина  упокојила се 1969. године), и преживелом браћом и сестрама, скоро 40 година од када је први пут напустио земљу којој је рођен и кад је био 24 године стар. Овај догађај означио је преломни тренутак у Петровом животу. Касније је честитао председнику Русије, Михаилу Горбачову, што је имао храбрости да помогне у окончању хладног рата и тако помогне да се оствари Петрово породично окупљање. Петар би посетио Србији још раније да га половином деведесетих година прошлог века, није омело нарушено здравље Борјанке које га је спречило да путује у иностранство. Такође, у том периоду су дочекали и своје унуке, унуку 1997. године и унука 2000. године. 

Петар и Борјанка су наставили да живе у широј области Мајамија, где се посветио њеном неговању све док није умрла у марту 2012. године. Након њене смрти, Петар је продао своју кућу у Северном Мајамију и вратио се да живи на породичном имању у Србији са својим нећаком Савом, који је наставио да се брине о свом ујаку као о свом оцу (Василију), који је касније преминуо. 

Петар се повремено враћао у Сједињене Америчке Државе да посети своје двоје деце и проведе време са њиховим породицама. У јулу 2013., јулу 2014. и поново у јулу 2017. године, поводом свог 86. 87. и 90. рођендана, Петар иако одвојен од своје деце није своју децу заборавио већ их на те свечане дане позвао и поздравио са породичног имања у Србији. Живећи тако Петар је у започео да пише своју аутобиографију коју нажалост није завршио услед његовог упокојења.

Петар је за собом ставио своје двоје вољене деце, кћерку Радмила П. Милетић са вереником Џоном Волосем, сина Драгољуба-Дражу Дина П. Милетића и снају Кели; двоје унука, унуку Анастасију Реј Милетић и унука Етан Александар Милетић; његови нећаке, Саву Милетића, Влајка Јовановића са супругом Милом и породицом, Кићу Јовановића са супругом Јеленом и породицом, Видоја Милетића са супругом Даром и породицом; његову сестричину Милицу Павловић са мужем Раденком и породицом, Бранка Модринића, Душанку Црномарковић, Кристину Јовановић са породицом и Гордану Милетић са породицом; његовог рођака Павла Милетића са супругом Маром; његова унука-нећака Ивана Црна Михајловић са супругом Ивом и новорођеним сином; његови унуци-нећаци Иван и Владимир Павловић са супругом Невеном), Саша Модринић са супругом; његови сјајни нећаци Василије и Петар Павловић, Милан и Богдан Милетић и Душан Модринић; и његову сјајну сестричину Теодору Михајловић, као и остале многобројне и вољене чланове породице и пријатеље.

Опело (Српска православна сахрана) и сахрана биће обављено на породичној фарми у селу Слибан, у Доњим Лесковицама, код Ваљева у Србији 10. јануара 2018. Године.Породица жели да се све донације за покој Петрове душе пошаљу манастиу Нова Грацаница, Треће Језеро, Илиноис или Српској Православној цркви Светог Луке, Potomac, Maryland.

За додатне информације молимо обратите се СВЕТОЈ ГОРИ, СРПСКОМ ПРАВОСЛАВНОМ ПОГРЕБНОМ ЗАВОДУ У ЧИКАГУ на телефон 773.588.2200.

Кликните на прву слику да би покренули преглед


ИЗЈАВE САУЧЕШЋА

fr. Cedomir Kostic (Chicago, IL.) • 12/31/2017
 Dragoljubu -Drazi i Radmili iskreno i duboko saucesce povodom smrti vaseg oca Pere, nasim molitvam neka mu Gospod dodeli rajsko naselje u Carstvu Bozjem. S postovanjem o. Ceda sa popadijom.
Fr. Thomas Kazich (Grayslake, Illinois) • 12/30/2017
 Dear Radmila and Dean, I send you my condolences with Love on the passing of your dear father Petar. Cika Pero was an unusal man, sometimes unpredictable, sometime rough, sometimes smooth and understanding, but always reflecting an Orthodox spirit Serbian style. I will miss him, though I know you will even more. Whenever that happens, just remember him in prayer - ask God to watch over him, be merciful to him, grant him eternal rest, and the empty spot you feel will be filled. Vecnjaja Pamjat! Memory Eternal In Christ, fr tom PS We'll be in touch when your return from the funeral.